Samospoznaja: Ko sam ja?
Rečenice poput „Imam sve ali se ipak iznutra osećam nekako prazno“ Christoph Schlick čuje veoma često od svojih klijenata. Psihološki savetnik i logoterapeut je uveren: Ko traži smisao u svom životu, mora prvo da pronađe sebe. Međutim, prema njegovom iskustvu mnogim ljudima to teško pada.
U vezi sve funkcioniše idealno, na poslu takođe. Deca donose kući odlične ocene, a naredni odmor je već rezervisan. Sve je u redu. Međutim, odjednom se desi nezgoda, otkaz, raskid.
Nepredviđeni događaji kao što su ovi često uzburkaju našu dušu. Odjednom se pojave pitanja: Da li sam stvarno zadovoljan? Da li živim kako želim? Da li mi nedostaje nešto važno? Da li me to što radim ispunjava smislom? Ili samo ispunjavam ono što drugi zahtevaju od mene?
Za osećaj unutrašnje izgubljenosti postoji mnogo razloga. Jedan od njih je, kaže Schlick, ovaj: U svakodnevnom životu snažno nas pokreću spoljne okolnosti. Odrađujemo zahteve koje nam postavljaju drugi ljudi, društvo, odnosno životne okolnosti. Sinu su potrebne nove patike, danima čekamo da nam banka potvrdi termin za sastanak, a sestri je potrebna uteha. Često smo toliko zauzeti reagovanjem na želje drugih da sopstvene potrebe stavljamo u drugi plan.
Još jedan razlog: visoki rezultatski i potrošački pritisak. Ako smo uspešni i produktivni, dobijamo pohvale i priznanja. To nam donosi status i dovoljno novca da kupimo nov auto, skup mobilni telefon ili dizajnerski nameštaj. To opet vodi do poređenja sa drugima. Počinjemo da radimo stvari koje možda uopšte ne želimo, da se prijavimo na primer za više ali stresnije radno mesto. „Stalno se poredimo sa drugima u pogledu onoga što postižemo ili posedujemo“, kritikuje Schlick. „Ko bi se još usudio da kaže: ,Ništa od toga mi ne treba?“
Pronađimo ponovo sopstvene vrednosti
Ako želimo ponovo da se približimo sebi, potrebno je da se pozabavimo sobom i sopstvenim vrednostima. „Danas bismo najviše voleli da sve dobijemo u savetniku u pet tačaka ili deset saveta“, kaže Schlick. „Ali stvari tako ne funkcionišu.“ Uveren je da je za to pre svega potrebna hrabrost i slobodo vreme, postizanje mira, na primer kretanjem u prirodi i meditacijom. Moramo misaono da odgurnemo sve što dolazi spolja da bismo mogli da se skoncentrišemo na najvažnije pitanje: Šta ja stvarno hoću?
Na to pitanje ne može jednostavno da se odgovori tokom šetnje. Zato Schlick savetuje da sve misli redovno zapisujemo. Najbolje da počnemo sa svim onim pozitivnim, sa stvarima koje su nam zaista važne. Ovo su pitanja koja mogu da budu od pomoći: Šta me pokreće? Šta rado radim ili doživljavam? Šta su moji snovi i želje? Ovu ceduljicu možete da okačite na zid i da uvek dopisujete nešto. U jednom mirnom trenutku razmislite o tome šta taj zbir izaziva u vama. Da li vas čini zahvalnim? Tužnim? Da li vas čini optimističnim? Tako se približavamo vrednostima koje čine našu suštinu.„To će nam pomoći da budemo pažljiviji prema sebi i da budniji krenemo u susret svetu sopstvenih vrednosti“, piše Schlick u svojoj knjiži „Šta daje pravi smisao mom životu“.
Usudite se da izrazite svoje želje
Koje su moje želje? I ovo pitanje smemo da postavimo sebi. Pritom nisu u pitanju potrebe kao što su hrana i sigurnost. Želje su jače – i slične kod mnogih ljudi, kaže trener. U njih spadaju spokoj, tišina, mir, harmonija, ljubav, prihvaćenost odnosno sigurnost. „Dok slušamo muziku možemo da se osećamo podjednako sigurno kao i u kompaniji ili među drugim ljudima“, objašnjava Schlick.
Sve ove vrednosti i želje nisu uklesane u kamenu i mogu da se menjaju tokom života. Zato je dobro da ih stalno proveravam. Važno je samo da ne stavljamo neku pojedinačnu vrednost iznad svih drugih vrednosti. „Mnogi ljudi grade svoj život na samo jednom stubu: posao, partner, hobi ili sport“, kaže Schlick. Ali šta se dešava ako se ova podrška izmakne? Sve se ruši. „Ali ako imamo mnogo izvora iz kojih teče smisao, ne moramo da očajavamo ako jedan od njih neko vreme nije dostupan ili u potpunosti presuši.“
Definišite sopstvenu odgovornost
Nije lako suočiti se sa tolikim pitanjima. Ipak, na ovaj način se oslobađamo toga da nas određuju drugi i stavljamo sami sebe u fokus. Ovo nema nikakve veze sa sebičnošću već mnogo više sa zdravom ljubavlju prema sebi. Tako polako okrećemo ugao gledanja. Glavno pitanje tada više ne glasi: Kako da se nosim sa stvarima koje mi život servira? Nego definišemo sopstvenu odgovornost: Kako odgovaram na ono što teče ka meni? Da li sam spreman da se založim za ove odgovore?
Tada mi više nije važno da imam najnoviji smartfon ili da imam vintidž kauč u dnevnoj sobi. Tada razgovaramo sa bankarskim savetnikom preko telefona umesto da idemo kod njega. A nasuprot tome izdvojićemo duplo više vremena da utešimo sestru. Tako se stvara potrebna sloboda da radimo stvari koje smatramo vrednim. I automatski se za jedan korak približavamo sebi.