„Žao mi je”: šta kažu stručnjaci kako treba da se izvinimo

Žao mi je: kako da se pravilno izvinimo

Postoje brojne situacije u životu u kojima se izvinjavamo. Ako slučajno naletimo na nekoga, ako nekoga prekinemo, ako pitamo stranca za put ili ako smo povredili osećanja druge osobe, na primer, posle svađe u vezi. Paradoksalno je da nam je često teže reći „oprosti“ kad nam je neka osoba vrlo važna.

Ponekad se izvinjavamo iako ne moramo. Magistra Isabella Mathis – osnivačica Glüxschmiede – zna kada izvinjenje služi svrsi, a kada nije potrebno tražiti oproštaj.

Gospođo Mathis, šta je to osećaj krivice? Kako nastaje?

Osećaj krivice je emocionalna reakcija koja se javlja kada osećamo da smo povredili sopstvene ili tuđe vrednosti i moral. Često je prati želja da popravimo stvari ili da se iskupimo za neželjeni događaj. Može se reći i da osećaj krivice proizlazi iz unutrašnjeg sukoba između našeg ponašanja i naše savesti. Društveni i kulturološki uticaji takođe igraju ulogu, jer se krivica često „uči“: deca rano nauče da određeni postupci imaju posledice.

Stid i krivica deluju poput unutrašnjeg kompasa koji nam pokazuje kada radimo nešto čime bismo mogli da naškodimo sebi ili dugima. Podstičući nas da se ponašamo popustljivo i pokazujemo obzir prema drugima, stid doprinosi socijalnoj ravnoteži i grupnoj koheziji. Pomaže nam da se uklopimo, da nas određena grupa ljudi prihvati tako što nam ukazuje na to kako naše ponašanje utiče na druge. Stid deluje kao svojevrsna „socijalna kočnica“ koja jača zajedništvo i međusobnu solidarnost. Strah od „izopštavanja“ snažno utiče na nas kao ljude, jer je život van zajednice dugo vremena bio opasan za ljude.

Kada se kaže „žao mi je“? A kada uopšte nije nužno da molimo za oproštaj?

Izvinjenje ima smisla ako naše ponašanje ili naše reči nekome nanesu štetu – bez obzira na to da li nam je to bila namera ili nam se slučajno desilo. Izvinjenje pokazuje da nam je stalo do dobrobiti druge osobe i da smo promislili o svojim postupcima.

Ipak, nije preporučljivo da se izvinjavamo ako se to dešava zbog društvene prisile ili radi brzog razrešavanja konflikata. Poluiskren pokušaj izvinjenja radi izbegavanja konflikta može dugoročno još više da intenzivira te konflikte.

Isto tako, zaista je važno ne izvinjavati se za sopstvena gledišta, lične potrebe ili osećanja, jer to dugoročno može da oslabi sliku o nama samima. Za način našeg izražavanja možemo da ponudimo barem obrazloženje.

Zašto nam je nekada toliko neverovatno teško da se izvinimo?

Često nam je teško da se izvinimo jer to znači da moramo da priznamo grešku i preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje. Takav izgovor obično zvuči vrlo jednostavno: „Uradio/uradila sam nešto pogrešno, pa ti se izvinjavam."

Ipak, svi smo upoznati s komplikovanim sprovođenjem toga u praksi i kočnicom na koju nailazimo. Naime, kada smo i sami uvređeni, povređeni, razočarani i naša reakcija možda nije bila logična, ali smo imali unutrašnji osećaj da je bila ispravna. Često je teško pogurati sopstvene misli u drugom smeru i tako postati emocionalno i kognitivno sposoban za izvinjenje od srca.

Ponekad se takođe bojimo da izvinjenje neće biti dovoljno da se poništi pređašnje ponašanje i da će druga osoba i posle toga biti uvređena, razočarana ili ljuta. Izvinjenje uvek iziskuje priličnu dozu hrabrosti!

Kako je najbolje da kažemo „žao mi je“?

Dobro izvinjenje je autentično i izražava iskreno žaljenje. Trebalo bi da bude precizno formulisano, a to znači da se greška mora jasno imenovati i da se mora preuzeti odgovornost za sopstveno ponašanje, bez umanjivanja težine greške ili pripisivanja krivice spoljnim okolnostima.

Izvinjenje koje se relativizuje rečju „ali“, kao, na primer, „žao mi je, ali ti si…“, ne pokazuje istinski uvid i sagovornika povređuje, umesto da ga oslobađa lošeg osećaja.

Međutim, iskreno izvinjenje takođe uključuje ponudu da se neželjeno ponašanje ispravi kada je to moguće i garantuje da svrha izvinjenja nije samo naše rasterećenje od krivice. Činjenica da se izvinjavate i preispitujete sopstveno ponašanje pokazuje da svoje reči shvatate ozbiljno i da se trudite nešto da poboljšate.

Zašto je važno, a i zdravo, da se izvinite?

Izvinjenje je lekovito jer pokazuje da nam je dobrobit druge osobe važna i da preuzimamo odgovornost za svoje postupke. Za drugu osobu iskreno izvinjenje često znači sagledavanje bola koji je pretrpela, što stvara temelj za oproštaj i poverenje.

Na ličnom nivou, izvinjenje je takođe čin samoprihvatanja i podstiče emocionalno sazrevanje. Pomaže nam da učvrstimo sopstvene vrednosti i nosimo se s greškama na zdrav način. Biti u stanju da se izvinimo znači biti toliko stabilan da raspolažemo mogućnošću prihvatanja sopstvene greške bez preispitivanja svog samopoštovanja. Ovo „hrabro samoprihvatanje” ima okrepljujuće dejstvo i pomaže nam da pronađemo mir sa samim sobom.

U tom kontekstu vrlo me uzbuđuje i pitanje: „Šta me nateralo na ovo? Kakav osećaj – šta mi je to trebalo?” Može se ispostaviti da ste možda i sami bili u emocionalnoj krizi.

Zašto je, s druge strane, toliko esencijalno da se ne izvinjavamo trajno, za sve?

Ako se neprestano i za sve izvinjavate, slabite sliku o sebi i potkopavate sopstvene potrebe i granice.

Radi podsticanja zdravog odnosa, samopoštovanje i empatija treba uvek da budu u ravnoteži. Izvinjenje kada je to zaista prikladno zadržava svoju snagu i štiti naše samopoštovanje. Tako učimo da delujemo autentično i preuzimamo odgovornost za svoje greške bez stalnog opravdavanja sebe i svojih potreba. Sposobnost podnošenja sukoba i zastupanja sopstvenih vrednosti i potreba u raspravama podjednako je važna za ljudsku interakciju kao ispravljanje greške ili izvinjenje za nju.

Moj zaključak

Izvinjenje je moćan alat za društveno i lično blagostanje. Pomaže nam da priznamo greške, preuzimamo odgovornost i izlečimo odnose. Istovremeno, važno je pronaći ravnotežu i preuzeti odgovornost samo kada je to zaista primereno. Uz empatiju, odgovornost i autentičnost, možemo razumno da koristimo izvinjenja u našim odnosima i prihvatamo sebe sa svim našim snagama i slabostima.