Zahvalnost: zašto je dobra i kako da naučimo da je osećamo

Šta je zahvalnost?

„Hvala“ je jedna od prvih reči kojima roditelji nauče svoju decu. Iskazujemo zahvalnost automatski, bez velikog razmišljanja, za primljenu uslugu. Svakome je poznat taj intenzivan osećaj ispunjenja nečega što smo dugo priželjkivali. Ipak, on neretko prođe isto tako brzo kao što je i došao.

Uz ovu spontanu vrstu zahvalnosti postoji i jedna bazičnija koja nadilazi trenutak svog nastanka i tiče se našeg primarnog stava prema postojanju. „Tamo gde postoji zahvalnost nastaje opušteno prihvatanje života. Osećamo se zaštićeno, uključeno u život i na poznatom terenu. Zahvalnost stvara trajan osećaj sreće koji neće nestati kada u nečemu ne uspemo ili kada život postane teži“, pojašnjava Michael von Brück. Ovaj teolog, zen i joga majstor intenzivno se bavio tom temom.

Šta se dešava u mozgu kada osetimo zahvalnost?

Od 2000. godine brojne studije na području psihologije otkrivaju da su zahvalni ljudi zdraviji, manje su izloženi stresu, strahovima i usamljenosti, više se bave sportom i sveukupno osećaju više životne radosti.

S neurološkog aspekta, to se može dobro objasniti. Ako mislimo na lepe stvari zbog kojih osećamo zahvalnost, aktiviraće se hipotalamus, deo mozga zadužen za upravljanje stresom, snom i metabolizmom. Dodatno se prilikom osećaja zahvalnosti luči neurotransmiter dopamin, takozvani hormon sreće, koji u mozgu stvara efekat prijatnosti.

Savet uredništva: Da li ste znali da uz mood food može da se srećno jede?

Ali to nije sve! Redovno vežbanje zahvalnosti čak podstiče trajne promene u mozgu, što je otkrilo jedno istraživanje s Univerziteta u Indijani metodom skeniranja mozga. Učesnice i učesnici pokazali su pojačane aktivnosti u prefrontalnom korteksu, delu mozga zaduženom za učenje i odlučivanje. Takve promene u mozgu jačaju senzibilitet za buduća istraživanja zahvalnosti. Zahvalnost privlači još više zahvalnosti. Uz to, naučnici pretpostavljaju da zahvalni ljudi pažljivije gledaju na to kako izražavaju svoju zahvalnost. U skladu s tim, što smo zahvalniji, to je naše ponašanje društvenije prema ljudima koji nas okružuju, a koji onda i sami tako osećaju zahvalnost. Takoreći, to je pozitivan trend rasta.

Zašto nam zahvalnost često toliko teško pada?

Uz sve te pozitivne uticaje na naše fizičko i duševno zdravlje, bilo bi krajnje praktično kada bi zahvalnost mogla da se prepiše na recept. Ali to nije tako jednostavno. Već i s evolucionog aspekta, ljudski mozak je prvenstveno programiran za percepcije negativnog i opasnog kako bi obezbedio preživljavanje. Topli dom, pun frižider i poljubac na rastanku podrazumevaju se sami po sebi pa se usredsređujemo na autobus koji kasni, zaboravljeni punjač i prosutu kafu.

Osim toga, zahvalnost nam ukazuje na sopstvenu ranjivost. Zavisni smo od ljudi koji nas okružuju i od uticaja nad kojima nemamo moć. Tek kada to osvestimo, možemo da otpustimo unutrašnje kočnice – upravo u društvu koje je snažno obeleženo individualnošću kakav je savremeni zapadni svet u kom vlada razmišljanje kako sve moramo da ostvarimo sopstvenim snagama i u kom priznanja i vrednovanje gube na značaju. Neretko nije tako jednostavno da izrazimo osećanja i otvorimo se ljudima oko sebe. To je problem, jer zahvalnost u stvari predstavlja veštinu povezivanja i duboko iznutra nas povezuje kao emocija.

Kako zahvalnost može da se nauči?

Svesnost

Preduslovi za zahvalnost mogli bi da budu bolji. Ali postoji nada: „Čak i onda kada jednima pada teže, a drugima lakše, zahvalnost možemo da naučimo“, ohrabruje teolog Von Brück. On smatra da putovanje ka zahvalnosti započinje čuđenjem. Spremnošću da otvorenih očiju pristupate životu, dozvoljavanjem da nas male stvari iznenađuju, a spontana radost preplavljuje. Ukratko, uz proširenu svesnost.

Sledeći korak je ponavljanje takvih događaja koji nas čine srećnim: „Ne mora to da bude na fizičkom nivou, ne mora da bude ni na psihičkom. Kada probudimo sećanje i proživimo svaki detalj, zahvalnost raste“, opisuje Von Brück. „To je princip vizuelizacije koju učimo i možemo da primenjujemo u svakodnevici.“

Pamćenje možemo da koristimo i kad se osvrnemo na manje prijatne stvari i želimo da se pomirimo s prošlošću: „S našim sećanjem mešaju se brojne stvari iz naše sadašnjosti, što znači da sećanja možemo da oblikujemo“, pojašnjava Von Brück. „Ali to ne dolazi samo po sebi, to je veliki posao.“

Kada je reč o zahvalnosti, najvažnija lekcija glasi da se ona ne stiče jednom zauvek. „Ako ne vežbam svoj duh i svoje mišiće, oni će oslabiti. Isto je i sa zahvalnošću. Ako je ne prigušite, morate da je vežbate”, ističe teolog.

Religija i spiritualnost

Religija može da bude izvor zahvalnosti od velikog značaja. Studije su pokazale da su religiozni ljudi zahvalniji od svojih ateističkih savremenika. Ne treba to da čudi, jer rituali zahvalnosti u svim religijama igraju glavnu ulogu. Ako se redovno molite, jednostavno imate priliku češće da osećate. Osim toga, religioznost podstiče povezanost s nečim što je veće od nas samih. „Omogućava najintenzivnija iskustva: stanja svesnosti, visoke otvorenosti i osetljivosti na kakva nailazimo i u prirodi, erotici i umetnosti”, opisuje Michael von Brück. „Odjednom počinju da se otvaraju horizonti: život je više od svakodnevne muke. Osećamo se duboko povezani s prirodom, sa svetom koji nas okružuje. Takvi vrhunski trenuci mogu da imaju značajan učinak i podstaknu razvoj duboke zahvalnosti koju ni teški momenti ne mogu da uzdrmaju.

Ako niste privrženi nijednoj određenoj veri, možete da postanete otvoreniji uz pomoć duhovnosti. „Pod tim podrazumevam aktivno bavljenje svojom osvešćenošću. U meri u kojoj naša osvešćenost otvara sopstvene potencijale raste zahvalnost za enormne mogućnosti koje u normalnoj svakodnevici uopšte ne opažamo”, ističe Von Brück. Meditacija, joga i vežbe disanja mogu tome da doprinesu.

Pozitivna psihologija

I u okviru pozitivne psihologije razvijene su brojne vežbe za zahvalnost. Psihoterapeutkinja Michaela Legl-Bruckdorf voli da korsti metodu pisanja dnevnika zahvalnosti, odnosno spiska stvari na kojima možemo da budemo zahvalni: „Takve vežbe svesnosti pomažu u opažanju lepih stvari i usmeravanju fokusa na male stvari.“ Može to da bude i pisanje pisma zahvalnosti. Prema jednoj studiji, ta pisma ne morate ni da pošaljete da bi se postigao pozitivan efekat.

Ipak, odgovor na pitanje „Na čemu možemo da budemo zahvalni?“ nije uvek jednostavan. Psihoterapeutkinja preporučuje da proverite realnost kada upadnete u vrtlog misli: „Pitajte se da li će vas taj problem mučiti i kada budete imali 80 godina. Upravo humor i smeh stvaraju distancu od ljutnje.“ Kod teških psihičkih bolesti vežbe zahvalnosti mora da vodi profesionalac, ističe poznata istraživačica sreće Sonja Lyubomirsky s Univerziteta u Kaliforniji, u Riversajdu, zato što zahvalnost ne može da se nametne. Mahnito traženje nečeg pozitivnog što biste napisali u svoj dnevnik zahvalnosti može da vam stvori pritisak. Ako se oslanjate na veliku podršku, umesto da budete zahvalni na pomoći, možda ćete čak pripisati krivicu onima oko vas.

Psihoterapeutkinja Michaela Legl-Bruckdorf dodatno preporučuje izvesnu brigu za sebe: „Dobra ishrana, dovoljno odmora i sport – ako brinete o sebi, zahvalnost vam neće biti težak zadatak.“ Njene brojne klijentkinje i klijenti izveštavaju o tome kako ih je boravak u prirodi i interakcija sa životinjama učinila zahvalnijima. Isto važi i za susrete s nekim kome je sudbina na leđa natovarila težak teret.

Kako da u krizama osetimo zahvalnost?

Ako ljudi ne sumnjaju u udarce sudbine nego iz njih izlaze još jači, nauka govori o posttraumatskom rastu. Zahvalnost uz rezilijentnost igra značajnu ulogu: „Pruža zaštitu od posledica traume, a istovremeno je i mehanizam prevladavanja. Ali nije primaran cilj terapije”, ističe psihoterapeutkinja Michaela Legl-Bruckdorf. Prvi koraci bili bi stabilizacija i izvesna psihološka edukacija radi razjašnjenja šta se prilikom traume uopšte dešava.

„Onda radimo na tome da klijentu razvijamo saosećanje prema samom sebi. Tu smo još vrlo udaljeni od osećaja zahvalnosti”, ističe Legl-Bruckdorf. Neophodno je da prihvatimo bol, bes i razočaranje da bismo ih prevladali, što nam je poznato iz tugovanja. Pritom je važno da možemo da diferenciramo: „Niko neće reći kako je zahvalan na traumatičnom iskustvu kao takvom, ali možemo da budemo zahvalni za dobro koje iz toga proizađe. Za podršku porodice. Ili za to što nam je pošlo za rukom da razvijemo snagu potrebnu da se sve to preživi”, ističe psihoterapeutkinja. Zadatak psihoterapije jeste usmeravanje fokusa na jačanje unutrašnjih i spoljnih resursa.

Tako možete u sopstvenu biografiju pažljivo i polako da počnete da integrišete ono što ste doživeli i da pronađete smisao u svom ličnom razvoju.

Psihoterapeutkinja upućuje na japansko umeće popravljanja slomljene keramike, kinstugi: „I iz nečeg slomljenog može da se izrodi nešto lepo.“

U načelu, takva obrada, potraga za smislom, nikada ne završava. „Zahvalnost nije samo osećaj, nego i spoznaja. Kod svih stvari koje nas dodiruju, menjaju i obeležavaju, spoznaja i osećaj dolaze zajedno”, pojašnjava teolog Michael von Brück. „Ipak, spoznaja nikada ne dolazi do svog kraja – jer sve moguće veze i temelji za nešto što je takvo kakvo jeste nikada ne mogu u potpunosti da se istraže.“

Kultivisanje zahvalnosti životni je zadatak koji nije uvek lak i postavlja nas pred mnoge izazove. Ali vredi, obećavamo.