Mentalna opterećenost: važne spozaje i saveti naše psihološkinje

Mentalna opterećenost u većini porodica i dalje je ženski problem. Žene razbijaju glavu o zdravim obrocima, planiraju lekarske termine za članove porodice, organizuju porodične proslave i odmah skaču kada nekome nešto zatreba. Ta stalna, višestruka preopterećenost ima svoje posledice, pa brojne žene zbog nedovoljne podrške pate od stresa i iscrpljenosti, posebno onda kada postanu majke. Tako je pokazalo austrijsko istraživanje prema kom 93 posto majki priželjkuje promenu u raspodeli zadataka s partnerom. Tome mora da dođe kraj.

Važne spoznaje o mentalnoj opterećenosti

Slučajevi iscrpljenosti nisu individualni.

Poslednjih decenija povećali su se zahtevi koji se stavljaju pred žene, piše Katharina Pommer, koja je i sama majka petoro dece. „U današnje vreme upravo se od žena očekuje da postanu dobre majke, vredne domaćice, supruge prepune ljubavi, ambiciozne karijeristkinje, požrtvovane ćerke i utrenirane sportistkinje ili angažovane članice zajednice.“ S obzirom na ovo višestruko opterećenje, mentalna opterećenost unapred je određena.

Društveni stereotipi doprinose tome da se žene osećaju odgovorno za druge. Pripisuju im se odlike kao što su „brižnost“, „popustljivost“ i „osetljivost“. Ako žene ne žele (više) da učestvuju u toj igri, okolina ih često označava kao „beskorisne“ ili „neprijateljski nastrojene“. Takođe, žene često osećaju krivicu kada ne mogu ili ne žele da ispune očekivanja drugih, što uopšte nije pravedno!

Postavljanje granica nije egoistično, već poboljšava naše odnose.

Griža savesti nepotrebna je kada je reč o zadovoljenju sopstvenih važnih potreba i samopomoći. Katharina Pommer ukazuje na očigledan primer: kada u avionu padnu maske za disanje, putnici prvo moraju da pomognu sebi pre nego što pomognu drugima. Ovo pravilo hitne pomoći važi, po mišljenju psihološkinje, i u svakodnevnom životu: „Samo ako si ti sam u dobrom stanju možeš da se zalažeš za dobrobit drugih, a da pritom ne zanemariš sebe.“ Ko je vaspitan tako da stalno prelazi sopstvene granice kako bi ugodio drugima mora prvo da nauči da jedno „ne“ ne znači lično odbijanje.
Umesto da se osećate odgovornima za sve i svakoga i srljate ka mentalnoj opterećenosti, bolje je da se usredsredite na bitno i tamo usmerite svoju energiju. Računica je jednostavna. Ko na poslu ne može da se nagovori da ponovo radi prekovremeno, može da provede veče s prijateljima, decom, partnerom ili partnerkom. Ako članovi porodice zajedno spreme stan, umesto da taj neprijatan zadatak prepuste majci ili supruzi, ostaće im vremena za društvenu igru ili čitanje priče. Ko ne mora svakodnevno da brine o starim roditeljima nego negu prepušta relevantnoj službi, a dostavu toplog ručka dostavljaču hrane, može s većom radošću i uz lepe razgovore da uživa u posetama svojim roditeljima.

Postavljanje granica obezbeđuje jasnoću i sigurnost u međuljudskim odnosima, objašnjava Pommer: „Konačno, pametno postavljene granice ne dopinose nekakvoj izolaciji ili neprikladnom egoizmu, nego produbljenoj vezi prema nama samima i prema drugima.“

Prepuštanje odgovornosti znači i vraćanje dostojanstva.

Ko stalno razmišlja i radi za druge ne čini uslugu ni sebi ni drugima. Po rečima Katharine Pommer, čak je i nametljivo pretvarati tuđe probleme u svoje, jer tako svojim bližnjima suptilno dajemo do znanja da bolje znamo šta je za njih dobro: „Postoji bitna razlika između 'Bila sam ti podrška dok si rešavao svoje probleme' i 'Rešila sam tvoje probleme za tebe'.“

Ko izađe iz spirale stalne brige za druge ne samo da će se osloboditi mentalne opterećenosti nego će i drugi imati koristi od toga. „Ljudi rastu i razvijaju se kroz probleme, umesto da se zbog njih slamaju. Ako bez pitanja preuzmete tuđe probleme na sebe, oduzimate nekome priliku za rast i razvoj“, piše psihološkinja.

Četiri saveta za borbu protiv mentalne opterećenosti

Dobra vest koju Katharina Pommer obznanjuje u svojoj novoj knjizi „To nije moj cirkus, to nisu moji majmuni“: Premda društveni okviri uveliko doprinose tome da žene završe u zamci iscrpljenosti, svako može u okviru svojih mogućnosti nešto i da promeni.

1. Komunicirajte o potrebama i granicama

Postoji lepa poslovica: Kucaj i otvoriće ti se. Niko ne može da čita misli. Zato moramo da kažemo svojim bližnjima šta nam treba i gde su naše granice prekoračene. To nije uvek jednostavno. Često nismo uopšte naučili kako to da uradimo i moramo tek da usvojimo tu veštinu. U svojoj knjizi Pommer daje mnogo konkretnih formulacija i predloga kako takvi razgovori mogu da budu uspešni.

Takođe, coaching ili psihoterapija mogu da pomognu da bolje prepoznamo sopstvene potrebe. Ljudi sa zdravim obrascima vezivanja znaju kada moraju da se distanciraju. Njima je lakše reći ne, jer se u svojim odnosima osećaju sigurno i znaju da neće odmah biti odbijeni zbog jednog ne. Ljudi s nesigurnim obrascima vezivanja mogu kroz profesionalnu podršku da se nauče bezbednom ponašanju u vezama i budu vođeni kako bi se ubuduće bolje zauzimali za sebe.

2. Utvrđivanje odgovornosti

Pommer posebno u partnerskim i porodičnim odnosima preporučuje da svi zajedno sednu za sto i zapišu sve zadatke i aktivnosti koje treba obaviti. Posle toga, prave se jasne podele iz kojih se vidi koje područje neko preuzima samo na sebe, u kojim područjima postoje zajedničke odgovornosti i kako to može pravedno da se raspodeli.

Ali šta da uradite ako se druga osoba ne pridržava dogovora? Katharina Pommer savetuje da se ne donose nepromišljene, ishitrene odluke. Napuštanje svega nije rešenje. Međutim, ako vas partner ili partnerka uvek i ponovo izigraju, morate da se zapitate zasniva li se vaša veza dugoročno na međusobnom poštovanju. Naročito ako su u tome prisutne i emocionalna ucena i manipulacija („Kad bi me stvarno voleo/la, uradio/la bi to za mene“). „Prekid veze zbog ovakvog stalnog zlostavljanja teška je odluka, ali ponekad je ona nužna“, kaže psihološkinja i porodična terapeutkinja.

3. 
   Napravite pauzu za razmišljanje

Kako biste se zaštitili od mentalne opterećenosti, Katharina Pommer preporučuje pravilo „10 minuta“. Kada vas neko zamoli za uslugu, nemojte odmah impulsivno da kažete „da“. Korisno je da kratko zastanete i upitate se da li bi vas prihvatanje toga preopteretilo. Koja motivacija stoji iza vašeg delovanja? Pomažete li dobrovoljno ili iz osećaja dužnosti? Radite li to iz sopstvene motivacije ili zbog očekivanja pohvala i priznanja?

4. Tražite podršku

Bilo da je reč o članovima porodice kojima je potrebna nega ili deci koja još ne mogu da preuzmu odgovornost za sebe – „postoje situacije iz kojih ne možemo ili ne želimo da se potpuno povučemo, ali možemo da potražimo podršku, i upravo u tome počiva naša odgovornost“, piše Pommer u svojoj knjizi. Ženama i porodicama savetuje da izgrade mrežu podrške kako ne bi sve palo na njih same. To može da bude u obliku profesionalne službe za negu, angažovane dadilje ili drugačijeg posvećivanja vremena brizi o deci.