Catarina Clode Casqueiro: „Svi mi nosimo svoje ožiljke“
Posle nesreće na sceni, za Catarinu Clode Casqueiro, za plesačicu i modela u novoj dm kampanji #potpunoja, ništa više nije bilo kao pre. Catarina nam priča kako je ponovo preuzela kontrolu nad svojim životom.
Uz talenat i snagu
Catarina Clode Casqueiro, rođena 1993. godine u Lisabonu, započela je svoje plesno obrazovanje s deset godina na državnom konzervatorijumu u Lisabonu. Po završetku školovanja pridružila se Kibbutz Dance Company u Izraelu, a zatim je radila na video-spotovima (između ostalog za Madonnu), televiziji, reklamama i u plesnim produkcijama. Nesreća na jednoj predstavi 2013. godine ostavila je veliki ožiljak od opekotna na njenom gornjem delu tela. Snažnom voljom vratila se u život i ples. Danas Catarina razvija međunarodno uspešne plesne nastupe sa svojim plesnim partnerom Thiagom Coelhom i tražena je kao koreografkinja. Krivični proces o odgovornosti za njenu nesreću još nije završen.
Plešete dugi niz godina. Kako je ples uopšte ušao u Vaš život?
Moja mama je u mlađim godinama producirala izvođenja za Kuću opere u Lisabonu, pa sam već kao dete neprestano imala posla s muzikom i plesom. Rano sam se zainteresovala za nastavu baleta i plesa i pritom sam bila omiljena, premda sam ovde u Portugalu sa svojih 1,75 cm visine bila previsoka za klasičan ples.
Kako su Vaši roditelji reagovali na Vaš izbor zanimanja?
Uvek su me podržavali. Moj otac je inženjer, ali uz to svira klavir, moj pradeda je bio pijanista, moj ujak svira violončelo – sve sami umetnici. Kada sam odlučila da budem plesačica, brzo je postalo jasno da mi je potrebno profesionalno školovanje. S deset godina upisala sam školu plesa pri Konzervatorijumu, gde smo istovremeno pohađali običnu i školu plesa, što je trajalo od ujutro u osam pa sve do uveče u osam.
Kažete da ste zapravo previsoki za plesačicu. Kako je to izgledalo tokom školovanja?
Sve klasične plesačice moraju da budu vrlo mršave i srednje visine, a to u svakom slučaju znači da moraju da budu niže od muškaraca koji treba da ih podižu. Na određenim časovima nastave zato nisam mogla da učestvujem, jer za mene nije bilo viših učenika. Pošto sam na brojnim časovima samo gledala, napokon mi je pomogao pijanista: bio je viši, a znao je plesne korake.
Da li ste morali da ispunjavate i neke druge standarde lepote?
Izuzev s visinom, drugih problema nisam imala, ali bilo je devojaka s klempavim ušima koje su ih operisale, jer su njihove uši navodno narušavale „liniju lica“. U modernom plesu, na sreću, sve to nije toliko važno.
Kako je Vaša karijera dalje izgledala?
Posle faza provedenih u Izraelu, bila sam angažovana na raznim projektima, poput video-spotova ili TV-formata, kao što je „The Voice“, i radila sam na mnogo reklama. Sve je nekako teklo samo od sebe.
A onda je došao dan kada se sve promenilo…
Radila sam na jednom showu, u kom bih uvek u poslednjoj sceni morala da stojim na podestu visokom dva metra i prskam električne iskre.
Dok sam tog dana tako želela da kreiram iskre pritiskom na dugme, odjednom se pojavio plavi plamen koji je velikom brzinom postao ogroman. Moj grudnjak se zapalio, pokušala sam da ga svučem i zapalila sam prste, a kostim nisam uspela svući – i niko nije ništa primetio, jer su druge plesačice stajale ispred mene. Trajalo je čitavu večnost dok mi neko nije doviknuo: „Skoči dole!“ Ali ja sam i dalje stajala na tom podestu.
Bili ste teško povređeni.
Na 28 posto površine kože imala sam opekotine, a najgore su bile one trećeg stepena. Kada imaš tako jake opekotine, postoji vrlo velika opasnost od infekcije i zato moraš da budeš u strogoj izolaciji. U bolnici sam smela samo sat vremena dnevno da razgovaram s roditeljima preko staklenog zida. U početku sam se sa svim tim vrlo dobro nosila, ali posle mesec dana došla sam do određene tačke kada sam počela da plačem čim bi me moj otac posetio. Govorio bi mi: „Prestani da plačeš i usredsredi se na izlazak odavde i nastavak svog života!“ Bilo je to brutalno, ali mi je pomoglo. Znala sam da želim ponovo da plešem. Želela sam da dokažem psihoterapeutu da nije u pravu kada je rekao da nikada više neću biti pokretna onoliko koliko sam bila pre nesreće. Vežbala sam u bolničkoj sobi špagu i snažno sam širila ruke sve dok izgorela koža u području pazuha ne bi počela da me nepodnošljivo boli. Želela sam da izađem iz bolnice i posle dva meseca uspela sam u tome.
Kako su ljudi reagovali na Vas?
Ljudi su buljili u mene, pokazivali su prstom na mene i došaptavali su se o tome koliko im je moja pojava delovala zastrašujuće. Niko nije želeo da me zaposli, ožiljak je bio još svež i crven. Ipak, razmišljala sam o tome kako sam ja i dalje plesačica, a imam samo jedan ožiljak! To znači da sam se opet posvetila modernom plesu, jer se kod njega ceni ono što možeš da izvedeš. Bila je to prva faza, odbijanje, a onda je usledila faza navikavanja pa su došli klijenti koji su me angažovali upravo zbog mojih ožiljaka. Svet se u međuvremenu promenio, čak su i društvene mreže počele više da prihvataju različitost.
Šta se posle nesreće promenilo u Vama?
Pre nesreće smatrala sam se na neki način besmrtnom (smeh). Sada znam da život u sekundi može u celosti da se promeni. Kada sam doživela nesreću, trebalo je zbog posla da letim u Francusku. Od tada mnogo više cenim život. Nije to sve zajedno bilo jednostavno. Imala sam 21 godinu i bojala sam se da me nijedan muškarac više neće pogledati. Ožiljak je poput filtera, pa mi neki zbog njega uopšte ne prilaze. Naravno da bih volela da ga uopšte nemam, ali s obzirom na to da mi pripada, znam kako da se s njim nosim, i to s ponosom. Na razgovorima za posao govorim: „Zovem se Catarina i imam ožiljak. Najbolje je da ga sami pogledate.“
A kako je s muškarcima?
Sa svojim dečkom Valterom upravo sam sarađivala u dm-ovoj kampanji. On nije model, nego radi kao stjuard, ali vrlo dobro izgleda (smeh). U kampanji mi je dodeljena uloga snažne žene pune samopouzdanja pred kojom muškarci padaju na kolena (ponovo smeh).
U međuvremenu uglavnom radite kao slobodna plesačica?
Da, i to već godinama u duetu sa svojim kolegom Thiagom Coelhom. Malo je niži od mene i svesno razvijamo koreografije u kojima i ja podižem njega, pa tako propitujemo tradicionalne ženske i muške uloge.
Odakle Vam ta nepokolebljiva vera u život?
Od moje porodice. Nas ništa ne može da uzdrma. Moja baka je u mladosti doživela tešku saobraćajnu nesreću i morala je od tada da živi s traheostomom. Umrla je nedavno, u 93. godini.
Koja je najvažnija pouka iz Vašeg iskustva?
Ne smemo da se svedemo na to kako nas drugi vide. Svi vide samo naše telo, a mi smo mnogo više od toga. Svi mi imamo svoje ožiljke, kod mene je razlika u tome što je moj svima vidljiv.
